Pripovedanje Zorana Ferića u Djeci Patrasa praznik je jezičke i asocijativne inventivnosti, stalno klizanje granicom stvarnog i mogućeg, istinitog i pričinjenog. Posebno je to važno stoga što Ferić nema nikakvu drugu ambiciju do da nam ispriča priču o životnim zgodama jednog veselog paćenika kakvih je na hiljade oko nas, i kakvi smo i mi sami, različitog samo u tome što je odlučio da pređe granicu sopstvenih snatrenja te oproba i ostvari ono što kod sredovečnika ostaje u cenzurisanom posedu najintimnije muške fantazije. Ferićeva opsesija bolešću, vidna u manjoj ili većoj meri u svim njegovim pričama i romanima, a bolest je uvek znak simboličkog prisustva smrti u svakom trenutku žive svesti, ovde dobija gotovo metafizičku snagu, pri tom neodoljivo, fatalno privlačnu, sa neizbežnim novelističkim, melankoličnim akordom na samom kraju.